[ Pobierz całość w formacie PDF ]
Ito vratio, natovaren i sa gadnom ranom na nozi.
Najd~elu je prizor najstarijeg sina kako ulazi kroz prednja vrata bio kao kad
sunce izlazi posle noæi koja ih je sve pritiskala kao mora. Dok je pomagao Itu
da skloni voæe i povræe, osetio je u sinu promenu. Za veèerom se promena
pokazala u punom svetlu. Ito je govorio otvorenije, jasnije, na licu viae nije
nosio onu napetost koje se Najd~el seæao iz poslednjih godina.
Kao i mnoge muakarce i ~ene koje na delanje primorava nemir tela i duha, Ita
avantura nije zanimala. Ali dovoljno se razumeo u pripovedanje da oseti
ata ljudi oèekuju i zato je umeo da pamti i podrobno prenosi dogaðaje koji su
njemu izgledali obièni, jer su usledili iz nu~de:
- maaka nalik na zmiju, koja mu se zakaèila za nogu i nije mogao da je otkaèi
(ato je otkrio dok je urlao od osujeæenosti i besa) sve dok na kraju nije
poèeo da joj peva;
- gradovi nakrivo nasaðeni i puni neprevaziðene lepote i u~asne ru~noæe;
- tuðince u izobilju, koji su prema njemu bili potpuno ravnoduani, dok im se
on divio;
- odrubljivanje glave ~eni zbog neizrecivog èina koji je izvela sa maakom, ato
je bilo istovremeno i u~asno i tajanstveno, jer niko nije mogao da ka~e zaato
je to maaka uèinila, dok su ~enini razlozi izgleda le~ali u poznatom rasponu
ljudskih izopaèenosti;
- religiju maaki koje obo~avaju iskljuèivo ~ivotinje, pripisujuæi im prirodnu
mudrost;
- stakleni zamak kroz koji prolaznik mo~e da vidi stanovnike kako vode svoj
~ivot pod stalnim pogledima okoline, ne prikrivajuæi èak ni najprivatnije
trenutke;
- vodopad koji se podi~e uvis i stvara na vrhu led, gradeæi blistavu
plavo-belu planinu.
Dok su se spremali za krevet, Najd~el je shvatio da je njegov sin izvraio
sopstveni prelazak, onaj o kome malo ko govori, a prepoznaje ga kao takvog tek
godinama kasnije.
20. POKOLENJA
Putovali su dalje, provlaèeæi se kroz slojeve pevea, vuèeni tokom energije u
crvu. Nika je sklepala optièki senzor na spoljaanjem zidu kapsule pa su mogli
da gledaju, u~asno usporen, trenutak Prelaza. Oko farme se stvarao prozirni
sloj, izoblièujuæi obrise.
Mada je na njihovoj jednostavnoj slici crvlja rupa bila nalik na cev izmeðu
spratova neke zgrade, pri èemu su podovi predstavljali odvojena
prostor-vremena - blistava igla koja probija abonosnu tkaninu pevea - crv je
zapravo bio trodimenzionalan u njihovom okviru.
U deliæu sekunde koliko je trajao prolaz, crv je postajao titravi, kuglasti
sjaj. Narastao je, gutao ih, a zatim se udaljavao i svodio na taèku -
koja bi nestala u oblaku zlatnog sjaja i vrtloga od kojih se ~eludac grèio.
Page 55
ABC Amber Palm Converter, http://www.processtext.com/abcpalm.html
Najd~elu se èinilo kao da se pentra uz sopstvenu smrznutu kièmu.
Gledali su peve van svog malog prostora, ponekad samo par minuta pre nego ato
bi se ponovo promenio. Prizori i zemlje svetlucali su iza njihovog malog
zaklona. Prisustvovali su razdobljima bez ikakvog traga prisustva ljudi,
razdobljima sa pretrpanim gradovima na nesigurnom vremenjaku, razdobljima bez
atmosfere - tada bi njihova zaatitna odela zaauatala èim bi stigli - i
razdobljima sa divljim, otrovnim gasovima umesto vazduha. Neke pauze bile bi
dovoljno duge da se izaðe.
Tokom svega toga Najd~el i Nika postigli su novu ravnote~u, slatko i tu~no
saznanje istkano iz prizora vremena kojim su putovali. Postojalo je bezbroj
dogaðaja - neki mali i reèiti, neki ogromni i opasni i na kraju beznaèajni, a
svi su ukazivali na bol i radost samog èoveèanstva.
Sretali su, pogledom u prolazu, zdru~ena plemena, bogata duhom i intelektom.
Vojnike, koji su sa u~ivanjem pili i sa apetitom jeli, iako su znali da ih
sutra èeka bitka koja æe im verovatno desetkovati redove.
Nauènike, pogrbljene nad svojom posveæenoaæu i izmuèene siromaatvom, ali i
dalje pune ljubavi prema zadatku kome su posvetili svoj ~ivot. Decu, kako se
igraju meðu pocrnelim ruaevinama sopstvenog doma. Roditelje, kako se raduju
svojoj deci èak i dok se propast nadnosi nad njih. U gradovima, sve èudnijim
ato su dalje iali, ljudi su pevali spore, tu~ne pesme po ulicama èak i dok su
se maake okupljale visoko u Sokaku nad njima, i masa se okupljala da vidi
maðionièare sa trikovima i drevnim aalama, i doèekivali su ih promuklim
smehom. Meðu malobrojnim oaamuæenim pre~ivelima iz drugih napada, u drugim
izuvijanim predelima, Volmslijevi su sretali stoike koji su ponovo nalazili
novu ljubav, nove prijatelje, i poèinjali iz poèetka. Pokolenja su se topila i
pristizala su nova, tek poneko se dr~ao tako dugo kao Najd~el i Nika, i preko
svega toga je nekako prosijavalo krhko, odva~no, ljudsko svetlo kroz okolne
senke.
Stara besmislica, prema kojoj se vrsta degeneriae tokom postojanja, ovde je
definitivno pobijena. Èoveèanstvo je vrilo od aktivnosti. Kulture su se
podizale i padale, tvrdoglavo ravnoduane prema ranijim propastima.
Kad je suoèen sa neizbe~nim krajem, i neizbe~nim pitanjima, razmialjao je
Najd~el, niko nije izuzetak; seti se Isusovog krika oèajanja dok se prilièno
neodluèno primicao veènosti. Nije znao ata da misli o tako upornom postojanju
ljudi. Nika je bila manje zbunjena, i blistala je od ponosa na sopstvenu
vrstu.
21. PREVOJNA TAÈKA
Stigli su do najdaljeg kraja svoje krivudave putanje kroz peve.
"Zaglavili smo se u mucanje", objavi Nika kad je podigla glavu sa podataka.
"`ta je to?" Najd~el je morao da izaðe iz poznatih okvira farme. Predeli oko
njih bili su neobièno zasenjeni.
"Lebdimo. Crv Vrtloga ovde zaokreæe", nasmeaila se aali, veoma potrebnoj
porodici koja je poèinjala da shvata, "i poèinje da krivuda kroz peve u
suprotnom pravcu. Odavde poèinjemo da se vraæamo."
"Idemo kuæi!" sreæno povika Angelina, pljesnuvai rukama.
"Ali?" Najd~el je znao da ima joa neato.
Nika klimnu kao krivac. "Ali... zaglavljeni smo ovde, na prevojnoj taèci.
Stalno æemo ponovo i ponovo prolaziti kroz isto vremensko razdoblje."
"Mucanje u prostoru-vremenu." Najd~el poèe da pre~vakava tu ideju.
Poali su do ivice svog imanja. U onome ato je izgledalo kao èvrsta masa u
pozadini Najd~el je video blede pruge i svetlo plave senke, kao da negde
daleko zalazi sunce. Blistave trake su poigravale kao da se prelamaju pod
talasavom povrainom jezera, kao da se ~ivahnost leta probija u peæinu duboko
pod vodom. Dok je gledao, èitav prizor se ponovio. I ponovio.
To ga je uznemirilo i umalo da izgubi tlo pod nogama, kao ato èoveku koji
prilazi ivici strme litice kolena klecaju iako je joa na èvrstom tlu.
[ Pobierz całość w formacie PDF ]